Gigi

Dobar dan,

Moram da priznam da me ovaj prelazak vremena, sa veoma toplog na hladno uvek uspava. Kažu da ima veze sa pritiskom. Šta god, ali ja, dragi moji, mogu da spavam tih dana u svakom položaju i u svakom momentu. To je prosto moj talenat. Nisam još probala da li bih mogla da zaspim na nekoj „udobnoj“ grani, ali nikad se ne zna. Ovo vreme me nekako više uvuče unutra, unutar zidova svog doma. Ja bar nikad ne manjkam sa temama šta raditi unutra. Čitam dosta, ne znam da li znate?! Ha, ha, ha. Znam da sam možda dosadna, ali zaista volim da čitam. Nisam neki fan čitanja na kompjuteru, jer volim da se uvalim i ušuškam… a onda tu dođe i neka topla čokolada… I već znate ostalo. Eto, zato više volim da čitam klasične knjige… na papiru. Staromodan način. Sasvim.

U ovo vreme se i ulice nekako umire, utihnu. Ne čuje se više toliko galama komšija koji se pozdravljaju preko ulice ili komšinice koje razmenjuju recepte… Blizu naše zgrade je obdanište i stvarno je predivno čuti te glasiće koji razgovaraju sa svojim roditeljima na putu ka obdaništu ujutru i posle podne kad roditelji dođu po njih. Neću zaboraviti jedan, praktično monolog jedne devojčice koja se vraćala kući sa svojom majkom. Nešto su razgovarale, pa sam čula da je sa majkom, a onda je razgovor utihnuo. Devojčica je osetila priliku da načne za nju veoma važnu temu – sladoled: „Sad je pravo vreme za sladoled, jel’ da?“… Mama ćuti. Ali, motivi devojčice su mnogo jači od maminog ćutanja: „Svako vreme je dobro vreme za sladoled!“ Ovoga puta nije tražila mišljenje mame. Ona je sama zaključila. Ne znam šta joj je mama odgovorila, jer su prošle naše prozore, ali se zaista nadam da je devojčica dobila sladoled koji toliko želi.

Ima tu i jedan komšija koji je ranoranilac i nije mu problem da čak i kad je zima izađe rano i prošeta svog jazavičara Gigija. Pa, to ime je samo po sebi, za mene preslatko. Gigi je inače ženka, pa mi je zbog toga još slađe. Gigi je zbog svoje nezgrapne građe sa kratkim nogama i dugačkim telom sprečena da bude kao ostali njeni drugari brza i pokretna, pa se često desi da njen gazda izgubi strpljenje i počne da je doziva, kao da će je time ubrzati. Pošto ih obično čujem dok sam još u krevetu, uvek je zamišljam kako trčka pored njegovih nogu (kad uspe da ga stigne) dok joj uši poskakuju.

A Gigi nije jedini pas iz našeg kraja, tu je još dosta raznoraznih rasa i veličina pasa. Ima jedna pudlica čija gazdarica ima neopisivu želju uvek da sazna razloge zbog kojih se ona tako ponaša: „Ne vuci, ne vuuuuci! Jel’ sam ti lepo rekla da ne vučeš?! Jel’ čuješ ti mene?“ Često pomislim, kad čujem ovu gospođu, šta bi se desilo kad bi joj njen pas odgovorio.