Zona komfora

Ćao! Danas želim da vam pišem o zoni komfora. Ta tema je za mene jako važna. Nije ni čudo, kad sam u toj zoni provela dosta dug period, mnogo duži nego što bih volela. Nekako sam uspela da prihvatim tu činjenicu i da to razumem kao neophodan deo moje transformacije.

Ja sam razumela zonu komfora kao neko jako poznato osećanje, ambijent, situaciju, a opet, to je mesto gde nismo srećni, zadovoljni i gde nas nešto (obično senzacija u telu) konstantno podseća da tu nešto ne štima. Naš um nas drži u tom okruženju, jer je njemu poznato i neprijatno bolje od nepoznatog (a možda i mnogo prijatnijeg). Praktično nas štiti od nepoznatog, jer tamo možda leži velika opasnost za nas.

Kod mene se zona komfora gnezdila i puštala korene, a da ja nisam toga ni bila svesna. Pojavi se neka misao koja ima za cilj da nas prodrma, ali ništa. Kod mene je to prolazilo kao loš san. Nije mi bilo jasno zašto se pojavljuju. Poneki put sam to objašnjavala umorom, ponekad lošim raspoloženjem, ali svakako sam gledala na to kao na nešto privremeno, nešto na šta nikako ne treba obraćati pažnju. I naravno, s obzirom da nisam ništa preduzimala po tom pitanju, mnogo kasnije, te misli su postajale češće i intenzivnije. Onda kada su te misli i ta mala „upozorenja“ postajala češća i kad sam ih osetila kao da pripadaju meni i da tu ima nečega, počela sam i da pričam sa drugima o tome. Moja greška je bila što sam očekivala sa strane dobar savet, nešto što će me izvući iz tog skoro začaranog kruga.

Kao što rekoh, dugo se to sve kuvalo u meni i slagalo na svoja mesta. I dalje mi se dešavalo da ja to pokušam da odguram od sebe, da gurnem u neki udaljeni deo svesti, odakle me više ne bi „maltretiralo“ i „gnjavilo“.

Kod mene je ta potreba za promenom, koju sebi nisam dozvoljavala, postala vremenom toliko intenzivna, da je iz mene praktično sve vrištalo za promenom.

Kod mene se konkretno radilo o poslu. Ono što je učinilo celu situaciju za mene težom (ako je to uopšte moguće meriti) je činjenica da bi moj posao mnogi ljudi smatrali poslom iz snova. Pa, kako ja onda sebi da objasnim da se ja na poslu gušim, da više ni noge ne žele da uđu u tu kancelariju, da se polako tamo sušim…? A posao je dobro plaćen, odlični uslovi za rad. Nikako. Zato sam i ignorisala tako dugo te vapaje mog unutrašnjeg bića. Nisam želela da ga čujem.

S druge strane – pa, treba nešto preduzeti?! Kako ja sad da dam otkaz? Ili, kako ja sad da tražim drugi posao, kad je ovde sve poznato i dobra je plata i odlični uslovi za rad…? Kako i zašto?

E, to je dragi moji, za mene bila zona komfora: bilo mi je lakše da se nateram da odem na taj posao gde mi ni ambijent nije odgovarao i gde sam bukvalno merila vreme do pauze, a posle pauze do vremena za odlazak kući.

To je za mene bio takav pritisak, da je to bilo fenomenalno. Sada kažem to, jer sebe gledam u tom periodu i ne mogu da verujem šta ja nisam VIDELA. Zapravo, šta ja nisam ŽELELA da vidim.

I znate šta mi se desilo: Univerzum je odlučio da uzme stvar u svoje ruke i … dobila sam otkaz. I ne samo što sam ga dobila posle 25 godina rada u toj Ambasadi, nego sam dobila otkaz zbog greške koju sam sama napravila (skoro pa kao u bunilu). Samim tim, meni su ta vrata zauvek zatvorena. Za to se pobrinuo isto Univerzum, kako mi ne bi palo na pamet da se vratim tamo u nekom momentu slabosti, linijom manjeg otpora.

I eto me sad ovde… Bez posla, veoma van svoje zone komfora.