Moje male mrlje

Najveća mi je želja da dostignem najbolju verziju sebe. U proteklom periodu na ovom svom „malom“ životnom putu, shvatila sam da je potpuno izvesno da ne mogu da postanem savršena. Shvatila sam i prihvatila da su oni mali nedostaci, nesavršenosti zapravo deo moje ličnosti i sve to me čini jedinstvenom i neponovljivom. Zamislite to: nigde na ovoj našoj divnoj planeti Zemlji ne postoji osoba identična vama. Ja sam to već više puta pročitala i čula, ali mislim da sam to tek skoro zaista i spoznala. NIGDE NA OVOM SVETU NE POSTOJI OVAKVA JEDNA KAO JA. Mnogo mi je trebalo da prihvatim i to da tek onda kad prihvatim sve te svoje „mrljice“ na savršenom platnu svoje ličnosti, biću u stanju i da ih menjam. Iz prostog razloga što sam odbijajući da ih prihvatim kao deo sebe, to uspevala samo privremeno i one bi se vraćale kao bumerang, ponekad i jače, izraženije nego pre. To vam je kao kada želite da skinete zalepljenu žvaku sa ruke, pa mlatite njom… i ništa. Kad ih prihvatim, te „lošije“ delove sebe, ja ih prigrlim, pomazim i oni postaju nežniji, blaži, mekši. Baš mi je neverovatno kako to nisam uviđala. Ali i to je jedan novi uvid: ne možeš ništa da požurkuješ, niti da silom ubrzaš. Sve dođe u svoje vreme.

Eto tako i ovo moje samoistraživanje. Neverovatno je koliko se toga promenilo u meni. Kakve sam sve uvide i pojašnjenja dobila… Neverovatno. I to je sve počelo činjenicom da sam ostala bez posla. Veliki izlazak iz komfor zone i stupanje na potpuno novi i nepoznat teren. Ostale smo ja i ja. I tada kao da je počelo sve… Istraživanje, preispitivanje, razne konfuzije, nedoumice, krivica, griža savesti, nemir… Sve to. I dalje traje… I dalje mi se ponekad jave i sumnje i strepnje, ali sam sada mnogo, mnogo mirnija sa sobom. Mnogo mi je lakše da razumem sebe i sve to što mi se dešava i da se nežno vratim na pravi put – put pun nade i iščekivanja.

Nisam savršena… još jednom imam potrebu da to kažem. Nisam, zaista. Ja sam samo još jedna duša koja želi, voli, nada se, sanja i mašta. O, da. Bez obzira na svojih 54 napunjenih godina, ja i te kako maštam. Imam toliko pređenih kilometara u svojim snovima, a da nisam još ni izašla iz svoje sobe. Toliko toga želim da uradim, da postignem, da kažem, da kreiram… Nemate maštu! Hahaha.