Reči

Dragi moji, dragi moji… Baš volim da se družim sa vama. Nisam ni sama bila svesna koliko sam dugo čekala na priliku da otpustim ovaj svoj sačuvani magični trenutak i da krenem da pišem. Čini mi se kao da imam u sebi toliko toga što bih volela da podelim sa vama. Pisanje je moja velika ljubav. Odmalena. Znate, pisala sam dnevnike, otkad znam za sebe. Priznajem da sam pisala redovno i strastveno (delila sam sve sa tim dnevnicima: i dobro i loše) do svoje 30. godine otprilike. Pisala sam i kasnije, o, da, ali ne onako redovno i čini mi se iskreno. Nekako je nestalo te draži i potrebe… Do skora. Onda se opet javila ta neočekivana potreba i želja da pišem. Rekla sam vam već da je glavni krivac što vam pišem moja draga i pametna ćera. Bože, kako me je poznavala. Bolje nego ja samu sebe. Znala je koliko volim da čitam. Uostalom, studirala sam španski jezik i KNJIŽEVNOST. Mislim, ako se ne dobro sećam da smo za ispit iz barokne književnosti koja se polagala na trećoj godini imali obavezu da pročitamo negde oko 20 knjiga, kako stručne literature, tako i romane, drame, priče, novele. Pa šta reći kad je slavni Servantes pisao u tom, XVII veku. Nije ni čudo. I zaista veoma, veoma volim da čitam, a volim i da pišem. Mene čitanje inspiriše, a pisanje oslobađa i pročišćava. Stvarno. Kao da ima neki terapeutski efekat, jer mi pomogne da nekako spakujem lepo svoje misli i osećanja i da ih smestim u odgovarajuće fioke, ili da o ponekim osećanjima razmislim još malo, pokušam da objasnim sebi zašto je to tako. Nije ni čudo što sam uvek mnogo više pisala kad je postojalo nešto što je trebalo razrešiti, razložiti, raspakovati, što nisam umevala drugačije da „savladam“, nego sa olovkom u ruci. Ali… To ne znači da ja sada pišem zato što se nalazim u problemima. Naprotiv. Mislim da su mi se sada, konačno, poređale kockice da zaista mogu da se bavim onim što sam oduvek želela, a to je ovo… pisanje i druženje sa vama kroz moje pisanje. Zaista bih volela da mi kažete kako vi izlazite na kraj sa svojim izazovima i svojim ne tako sjajnim danima. Da li vi imate neku tajnu formulu opuštanja, kao što je meni pisanje?

Za mene je pisanje tako magično i očaravajuće. Zamislite šta sve može da stane u reči. To mogu da budu izrazi ljubavi, tuge, nostalgije, sentimentalnosti, reči koji postaju deo istorije, religije, filozofije. Reči su zaista nešto fascinantno. Pa, zar nisu reči i govorna komunikacija ono što nas odvaja od drugih živih bića. Ne želim da umanjim značaj pogleda, dodira, govora tela, ali reči ipak imaju najveći i najvažniji značaj u našim životima. Zar ne? Jel’ se slažete sa mnom? Da li su i vama reči važne?