A šta će biti posle...

Ćao. Na današnji dan smo 33. dan pod vanrednim stanjem. Neverovatno. Jel’ da? Da vam je neko pričao pre dva meseca da ćemo biti ovde, ne biste verovali. Ni ja.

Da li vam poneki put, ovih dana, padne na pamet šta će se desiti sa svetom, sa ljudima, sa našom sredinom, sa nama samima nakon ovog virusa? Da li verujete u pozitivne promene? Ili ne verujete da će se ikakve promene desiti?

Meni, iz ove perspektive padaju na pamet neke moguće promene. Na primer: prirodu smo počastili jednim velikim, dugim i lekovitim čišćenjem od zagađenosti. Nije bilo toliko automobila, gradskog prevoza uopšte nije bilo. To je jedna fenomenalna promena. Zar ne mislite?

Drugo: mnogi od nas su shvatili da je manje više. Na šta mislim kad to kažem? Pa, mislim na to da smo uvideli da nam je malo stvari zaista potrebno za normalan život. Nismo posećivali tržne centre, nismo se šetali po radnjama, nismo kupovali ništa po principu „trebaće mi“, ili „neka se nađe“. Kupovali smo samo ono što nam je preko potrebno. I to se uglavnom svelo na hranu. I? Kako se osećate zbog toga? Da li nam je nešto nedostajalo? Mislim na te stvari, ne na izlaske i šetnju po radnjama? Da li vam je nešto zaista falilo od tih stvari? Meni nije. Slažete li se? Osim toga, iz ovoga se takođe može zaključiti da su najjednostavnija rešenja najbolja. Na primer, nije uopšte važno koje marke vam je mobilni telefon, ako radi i pruža vam sve ono za šta telefon i služi. Zar ne? Nije važno.

Treće: Posle toliko vremena sedenja u kućama, ljudi će ponovo početi da izlaze i da se šetaju. To će im i te kako koristiti. I za duh, a boga mi i za telo. Ponovo ćemo zavoleti one jednostavne stvari, koje nam sada izgledaju tako nedostižne, a nekada nam nisu predstavljale ništa posebno: sedenje na klupi u parku, gledanje dece koja se razdragano igra, slušanje cvrkuta ptica, ili jednostavno šetanje i udisanje prolećnog vazduha. Zamislite samo da radite bilo šta od toga? Pa, zar ne bi bilo divno da možete u ovom trenutku bilo šta od toga da si priuštite? Meni bi i te kako prijala šetnja. Jedna prava, duža šetnja kroz Stepin Lug, koji toliko volim, sa svojim psom Miškom. Uff. Jedva čekam!!

Četvrto, a možda i važnije od svega gore navedenog: Moći ćemo ponovo da zagrlimo nama drage ljude. Bilo da su to naši roditelji, deca, ili prijatelji, ali taj divan osećaj da možemo da ih zagrlimo, ne može se ni sa čim porediti. I kad ih budemo ponovo videli bićemo zahvalni na tome što imamo priliku da budemo u njihovoj blizini i znaćemo to da cenimo. A, zašto? Zato što smo to ranije uzimali zdravo za gotovo. Kao da smo dobili priliku da obnovimo gradivo o tome šta su prave vrednosti i da ponovo popravimo prioritete u svom životu. Ja znam da jedva čekam da zagrlim i poljubim svoje roditelje. Čujem se ja sa njima telefonom… ali… Znate i vi. Nije to isto. I verujte mi kad vam kažem da se zahvaljujem svakoga dana što su živi i što ću biti u prilici da ih zagrlim … uskoro. Po meni je ovo veoma važna lekcija koju sam naučila. Da budem zahvalna što ih imam i što su tu.

Peto: S obzirom da nismo bili u mogućnosti da se viđamo sa svojim prijateljima, umećemo da cenimo njihovu ulogu u našem životu i druženje sa njima. Bićemo tolerantniji i uživaćemo u svakom trenutku koji zajedno provedemo. Nećemo obraćati na sitnice koje su nas nekada nervirale, jer će nam samo druženje sa njima biti mnogo važnije i vrednije od toga.

I ovo mislim da je tek početak. Postoji još mnogo dobrih stvari koje ćemo shvatiti kada sve ovo prođe.