Budi sad i ovde...

Ćao, dragi moji, kako ste? Nadam ste da ste dobro i da će biti još bolje. Nada je ono što nas održava i što nam uliva snage i onda kada izgleda kao da ne postoji izlaz iz trenutne situacije. Ono po čemu se razlikujemo od životinja je da možemo da razmišljamo i da osećamo i da zamišljamo budućnost. Čak i najveći pesimisti imaju nadu u bolju budućnost. Barem malenu. Možda samo podsvesno, ali ona postoji.

Razmišljanje o i predviđanje budućnosti nam oduzima previše energije. Naše iskustvo nam daje za pravo da osmišljavamo razvoj nekih, ako ne svih događaja u budućnosti naših života. S jedne strane, bilo bi fenomenalno da smo oslobođeni potrebe da predviđamo i da možemo da uživamo u onome što nas očekuje, a s druge strane, iskustvo nam pomaže da ne napravimo istu grešku iz prošlosti, ili da se čuvamo mogućih opasnosti. Kad je u pitanju opasnost, tu reagujemo skoro identično kao i životinje – instintktivno bežimo od nje, ili činimo sve neophodno da bi se sačuvali od nje. Taj isti životinjski nagon za preživljavanjem nas čini pesimistima, jer u većini slučajeva, pomislićemo na moguće opasnosti koje mogu da nas očekuju na našem putu. Ono što je isto jako interesantno je da od tri događaja iz prošlosti, skoro identičnog značaja, primetila sam da smo skloniji da zapamtimo one koji su bili sa lošim ishodom za nas. Kažu stručnjaci da je to isto deo naše želje za opstankom. Želimo da zapamtimo to iskustvo, kako se ne bi ponovilo.

Da li bi ste vi voleli, da imate tu mogućnost, da budete oslobođeni tog predviđanja budućnosti? Zar ne bi bilo divno, da kao deca ponovo otkrivamo svet oko sebe i da se RADUJEMO svemu oko nas, jer nam je sve novo. A, opet, neko bi od vas pitao, s pravom, šta ćemo sa onom dobrom stranom iskustva – da nas štiti? Kako se zaštititi od mogućih povreda, loših događaja, a opet biti radoznao kao dete koje tek počinje da otkriva sve? Bilo bi zaista divno kad bismo mogli da izbalansiramo te dve potrebe, zar ne? Kako gledati u drvo, koje ste videli toliko puta pre, a da opet uživate i da vidite nešto što niste videli do sada? Kako probuditi taj radoznali, ispitivački, a opet pozitivan i dečiji duh u nama? Mislim da je rešenje u onome što sam toliko puta čula na svojim časovima joge: budite sad i ovde. Šta to u praksi znači? Pa, da, dok šetate ulicom, ne slušate muziku, ili nešto drugo na slušalicama, već da posmatrate sve ono što je oko vas. Da budete svesni mesta na kojem se nalazite. Meni pomaže u tome da obratim pažnju na mirise i na vazduh koji udišem: da li je hladan, ili vruć, na šta me podseća miris koji osećam, itd.

U eri brzog i komplikovanog života u kojem uglavnom žurimo da stignemo negde, mislim da je važno da zastanemo i da probamo da „osvestimo“ to mesto na kojem se nalazimo. Da ispitamo svoje telo kako je, da li negde zateže, ili nam je neudobno tu gde smo. Važno je da budemo svesni i svojih osećaja u tom trenutku: da li smo umorni, ili smo gladni, ili smo zabrinuti. I ako jesmo zabrinuti, važno je da se pitamo da li mi možemo da utičemo na tu situaciju, ili ne. I ako ne možemo da utičemo, onda zaista ne treba trošiti energiju na zabrinutost, jer ne možemo da promenimo ništa sa njom.

Mnogo toga možemo da postignemo ako više puta u toku dana napravimo to unutrašnje „skeniranje“ svih naših osećanja. Probajte, mislim da će vam prijati.