Butan, zemlja iz mojih snova

Kada bi ste imali dovoljno para, šta je to što bi ste omogućili sebi? Ja bih proputovala koliko god je moguće više zemalja na svetu. Ako je ikako moguće, obišla bih čitav svet. Ili bar one zemlje koje sam oduvek želela da obiđem. Zemlje koje sam oduvek želela da obiđem, mada, iskreno, ne mogu baš precizno da vam objasnim zašto baš te zemlje, su Butan i Nepal i obavezno bih obišla Tibet, koji je zapravo oblast u Kini. Nekako sam ubeđena da mene čekaju neke veoma velike i uzbudljive avanture tamo. Čitala sam da je Butan jedna od retkih zemalja koja ima Ministarstvo sreće. Oni, službenici u tom Ministarstvu služe da pomognu da svaki stanovnik bude srećan. Postoji i merilo na osnovu kojeg se meri količina sreće. Bruto nacionalna sreća (Gross national happiness). Negde sedamdesetih godina prošlog veka, njihov četvrti kralj je izjavio da je količina nacionalne bruto sreće mnogo važnija nego bruto nacionalni proizvod. A, kako vam to zvuči? Zar to nije božanstveno? Mene to zaista fascinira. Osim toga, ta zemlja vodi računa o zagađenosti vazduha do te mere, da proizvode više kiseonika, nego što ga zagađuju. Imaju ogromna prostranstva pod zelenilom i zemlja sama vodi računa da 60% od njene celokupne površine bude uvek pokrivena šumama. To je navedeno u samom statutu zemlje. Oni su jedina zemlja na svetu koja uopšte ne zagađuje atmosferu, čak proizvodi više kiseonika nego ugljen dioksida. Tako mala zemlja, a tako ponosna. Zaista mogu da posluže kao uzor svim onim velikim i bogatim zemljama, koje su svesne i govore o problemima koje donose klimatske promene, ali nikako da preduzmu nešto. Ta mala zemlja mi služi za uzor da bez obzira koliko smo mi mali, možemo da preduzmemo sve da ulepšamo ovu našu planetu na bilo koji način. Da li je to čineći dobro, ili od otpadaka u svom domaćinstvu odvajati plastiku i papir i metal za reciklažu? Nije bitno šta, važno je da doprinesemo svojim delima i postupcima samo delić dobrobiti našeg stana, zgrade, ulice, grada, zemlje u kojoj živimo. Uostalom, naša deca se ugledaju na nas. Ako im mi svojim primerom ne pokažemo, ona neće znati šta je to što je dobro, a šta je loše uraditi. Bilo to parčetu zemlje po kojoj hodaju, ili svom drugu iz odeljenja. Isto je. Ne čini drugom ono što ti ne bi voleo da se tebi desi. Zvuči tako jednostavno, jel’ da? A da li se baš uvek setimo i pridržavamo toga? Ja verujem, ipak, da je svaki čovek dobar u duši i da onaj koji ponekad učini nekome ili nešto nažao, to uradi samo zato što je usamljen, ili mu nedostaje ljubav i pažnja. Mislim da kad vam se neko obrati ljubazno, da ćete vi uvek uzvratiti istom merom, jel’ da? Nekako je to prirodno. Možda ne bi bilo loše da, kad nam se neko, možda, obrati na malo neljubazniji način, pomislimo da mu se možda taj dan baš desilo nešto neprijatno, ili da ga je nešto povredilo… Samo da pomislimo na sekund da mu danas nije najbolji dan i da možda zaslužuje od nas razumevanje i osmeh koji će mu možda pomoći da se oseća malo bolje. Jedan osmeh može sve. Zaista.