Dete u nama

Da li volite da tražite zakopano blago? Da li volite avanturu? Da li dozvoljavate sebi da budete dete?

Zar ne bi bilo fantastično kada bi mogli da doživljavamo svet kao dete? Ja ponekad igram tu igru: da gledam neku stvar, ili situaciju, ili scenu očima deteta. I, da budem iskrena, ne uspeva mi svaki put, ali … Onda kad uspem da pronađem u sebi tu slatku, stidljivu i razigranu devojčicu, uffff. Da znate kako se ona raduje nekim smešnim i naizgled vrlo svakodnevnim scenama. Nemate pojma. I te scene su mi ostale urezane u pamćenje, jer su mi donele tu neku, novu, iskrenu i neprocenjivu radost. Jedna od tih scena je jedna maca, ne tako mlada, recimo tinejdžer, žuto bela se igra sa plastičnom kantom na trotoaru. I sunce je obasjava, pa je ta njena belina baš došla do izražaja, da je izgledalo da je bela kao sneg. Neću nikada zaboraviti tu scenu. Skrenula mi je pažnju, jer je pravila buku sa tom kantom, inače je ne bih ni videla. I drago mi je što jeste. Nikada neću zaboraviti tu scenu. Naročito mi je ostalo u sećanju to sunce koje je obasjava, skoro kao reflektor, ali nekako prirodnije i samim tim, lepše. Predivna scena.

Uopšte, nekako sve te uspomene iz detinjstva su mi kao slike u glavi. Poneki miris, ili glas, ali su uglavnom scene… i da, osećaj. Osećaj topline, razdraganosti, bezbrižnosti, bezrazložne, dečije radosti. Fenomenalan osećaj.

Tako sam se pre neki dan setila koliko sam volela kao dete da trčim po travi. Ufff kako mi je to prijalo. Mekana, ali osvežavajuće sveža trava, ponegde čak i mokra od jutarnje rose. Volim i sada taj osećaj. Ponešto drugačiji, ali isto tako osvežavajuće mekan i vazdušast osećaj je dok hodam po pesku uz samu obalu. Znate ono kad stanete nogom u pesak, pa zakoračite, a voda već izravna vaš otisak. Kao da nikada niste tuda prošli. Predivno. I taj osećaj nepostojanog tla pod nogama. Prednji deo stopala uroni u pesak, a onda peta, zakoračite, dođe talas i sve obriše, iako je delovalo kao da je vaš otisak toliko dubok, da će ostati tu bar još neko vreme. Ali ne… Dođe talas i sve obriše, brzinom svetlosti. Skoro da se ni ne vidi kuda ste prošli. Divan osećaj, bar za mene… Baš mi je zabavna ta igra sa talasima. Ja uporno pravim otiske, a talas ih, uporno i neumorno gazi i zauvek briše.

Najviše se sećam leta iz svog detinjstva. Možda zato što sam tada najduže ostajala napolju, ili zato što me je to sunce tako nežno grejalo. Ne znam, ali se sećam da sam se osećala dodatno slobodno, jer sam imala tanak sloj tkanine na sebi, šta god da je bilo u pitanju i da mi je to omogućavalo dodatnu slobodu kretanja, a samim tim i slobode. Čini mi se, brže sam mogla da trčim.

Sećam se tako nekih suncem obasjanih krošnji drveća na početku naše ulice. Bila je to neka stara šljiva. U samoj krošnji je ležalo stablo nekog drugog drveta. Taman toliko da dozvoli meni i mojoj drugarici da se smestimo i da nas niko ne vidi. Odatle smo volele da „plašimo“ prolaznike, tako što bi smo nešto šušnule, ili bi pomerile neku granu. Tek toliko da začačkamo nerve neke slučajne „žrtve“ naše „zasede“.

Koje su vaše omiljene uspomene iz detinjstva?