Dream job

E, pa, evo nas. Kraj još jedne nedelje. Moj omiljeni dan u nedelji je petak: kraj radne nedelje (dok sam radila) i onaj divan osećaj da je predamnom CEO CELCIJATI vikend. Osim toga, obožavam taj osećaj nepreglednih mogućnosti izbora koji stoje ispred mene. Da. Zato obožavam petak. A, nećete verovati, rođena sam jednog petka. Interesantno. Ima tu nečega.

A, vama? Koji dan je vama omiljeni?

Volim i sredu. Sećam se koliko puta sam izmenila sa koleginicom ovu rečenicu sredom u 12h: „Evo, prelomila se i ova nedelja. Prošli smo polovinu.“ I nekako nam bude lakše na duši. Pola smo pregurali, ima još pola. I zamislite samo težinu te reči koju smo koristile – PREGURATI nedelju. Kao da smo kopale, ili orale do tada. A to je samo zato što sam radila posao koji mi nije pružao zadovoljstvo i koji mi je bio TERET. Naravno, nije bilo tako svih 25 godina. Nipošto. U početku mi je bilo straaaašno interesantno i zanimljivo i sve me je zanimalo i imala sam želju da naučim. Naravno, kad sam već sve probala i naučila i kad sam shvatila da je taj posao postao više plaćeno mučenje, sve je izgubilo smisao. Nekako se sve svelo na birokratiju i papire. Nisam više videla ni osetila smisao svog posla. I svakoga dana sam očekivala nešto da se desi. Kao da nisam znala da je to što sam želela, mogla da uradi samo jedna osoba na svetu. Ja. Nisam to uviđala. Postojali su i drugi razlozi zbog kojih sam odlazila na posao sa već formiranim grčom u stomaku. Negativna energija, osećaj bezizlaza i još toga – samo negativnog. Ali ponedeljkom mi je bilo izuzzzzzetno teško da se spremam za posao. Kao da idem na izdržavanje kazne. I čemu to? Zbog novca? Nema tih para koje bi mogle da mi nadoknade taj preživljeni stres ili osećaj da se nalazim negde protiv svoje volje i da to traje 8 sati svakoga dana, pet dana u nedelji. Ne bih volela niko to da doživi. Zaista.

I uprkos svim tim činjenicama, nisam nalazila hrabrosti da dam otkaz i odem. Zauvek. Kao što već znate, dobila sam otkaz. Univerzum nije više želeo da čeka da se ja nakanim da odem, već je to uradio za mene. I Bogu hvala na tome. Mislim da je to bio poslednji momenat. Jer je postojala velika šansa da ću se ugasiti, kao sveća na vetru. Sada znam šta znači kad Wayne Dyer kaže: Ne dozvolite da umrete, a da muzika ostane unutar vas (Don’t die with your music still in you). Malo je falilo. Hahaha, ne da umrem, nego da ta muzika ne izađe nikada iz mene. Hvala univerzumu na tome!! Hvala mu mnooooogo!

Tada, kad sam dobila otkaz, shvatila sam da nikada više ne želim da radim u kancelariji, od 9 do 5. Never ever again. Nunca jamás, što bi rekli Španci. Nikada više.

Sada sedim ovde i slušam muziku i na slušalicama i puštam muziku iz sebe kroz ove reči koje vama pišem. I uživam. I taj osećaj koji imam, dok to radim, nema cenu.

I vama želim da radite samo ono što celim srcem i dušom želite i istina je da možete tako da radite samo onaj posao koji NE MORA da vam bude plaćen.