Kad padne kiša

Evo i kiše. Kiša ima na mene vrlo interesantan uticaj. To je za mene tako romantično, da se ja sva raznežim. Stvarno vam kažem. Za mene je kiša nešto predivno. Osim što obožavam zvuk kiše i grmljavine, da, da. Kad kiša pada, za mene je idealno „rešenje“ da se ubacim u svoj krevet, lepo se ušuškam i uz toplu čokoladu uživam u čitanju knjige. Iskreno rečeno, taj scenario je u poslednje vreme vrlo čest u mom životu (osim možda tople čokolade, koju zamenim za hladnu kafu kad su vreli dani u pitanju, kao što su bili ovi koji su za nama). Tako da ja spojim kišu koju obožavam sa čitanjem knjige, koje, kao što možete vrlo lako da pretpostavite, isto obožavam. Da, da. E, da, a postoji još jedan mali dodatak na tu idealnu, moju sliku mene sa kišom – ponekad, ali samo ponekad poželim i štanglicu moje omiljene čokolade: Najlepše želje (ali obavezno da bude ona od 200g, nekako je lepša…). Mmmmm. Koja je vaša omiljena čokolada?

Znate, ja sam od onih osoba koja će radije da pojede štanglicu čokolade (naročito ako je ova u pitanju), nego da dobije veliko parče torte. Još ako je od čokolade…. Ne volem nikako čokoladu ni na torti, ni u sladoledu, ni na kolačima. Znam da je čudno, ali eto, takva sam. Ima nas raznih.

Nisam još probala, a baš bih volela, onu poznatu scenu iz istoimenog filma: „Singing in the rain“ (https://www.imdb.com/title/tt0045152/). Mora da je baš slatko i blesavo iskustvo… plesati na kiši. Prosto mislim da dugujem to i kiši i sebi – da si priuštim novi doživljaj kiše.

Eto, tako vam ja to na kiši i oko nje živim. Čudo jedno. A kako je vi doživljavate? I kišu i grmljavinu? Koje je vaše omiljeno vreme? Volite li uvek sunčano, ili možda volite hladnije vreme? E, da, recimo ja veoma volim i presrećna sam kad vidim kad prvi put padne sneg u godini. To mi je isto onako lepo, možda ne toliko romantično kao kiša, ali me vrlo nostalgično vrati u zime mog detinjstva. Mislim da su mi to bili omiljeni dani. Kako smo živeli van grada i nije bilo mnogo saobraćaja, mogli smo da se sankamo po ulici bez problema. Bili smo u stanju, moji drugari i ja, da ostanemo napolju po ceo dan, onih dana kada mismo išli u školu. Na primer, za zimski raspust. Uđem samo da ručam, na brzaka i da promenim čarape, ako su mi mokre i opet pravac napolje. To je bilo fenomenalno stvarno! Sankali smo se i na stomaku i u paru, i pravili smo voz i grudvali se… Bilo je predivno. Stvarno. Zato se ja uvek tako obradujem kad počne da pada taj prvi zimski sneg, jer me vrati u te divne dane detinjstva. Kako sam srećna što sam imala tako divno detinjstvo. Stvarno. To su uspomene koje mi zauvek ostaju. A ja malo poranila sa snegom, jel’ da? Tek nam se završava leto, a ja već prizivam sneg… Izvinite, zanela sam se….Ha, hahaha.