Kad preuzmem kontrolu

Kad mi se nešto loše desi, prvi osećaj koji me obuzme je strah. Zgrči mi se želudac, ili osetim pritisak u grudima. Ponekad mi se desi da se ova dva osećaja smenjuju. Strah se pojavi, jer se bojim ishoda i nemam kontrolu nad situacijom. Nije mi prijatno.

Ono što sam radila ranije i tokom mnogo godina unazad je da sam „proživljavala“ taj isti strah opet i opet, maltene sve dok se ta situacija ne razreši. Ovako, ili onako. Dok se ne rasplete povoljno, ili nepovoljno po mene. Nije bitno. Nekako sam samo priželjkivala da se završi bilo kako. Nije ni čudno, s obzirom na količinu svega što sam nosila na svojim plećima do tog momenta. Naravno da se tu mešala i griža savesti (kako sam mogla da budem tako glupa!), krivice (zašto sam to uradila?) i razno raznih drugih, „veselih“ misli. Naravno da to nije bilo dobro po mene. Naravno da sam nosila taj stres u svom telu i naravno da je moje telo to probavalo da mi to pokaže. Tada sam mislila da nemam sreće, da su ti, drugi ljudi (ako su drugi uključeni), koji su mi „uradili to nešto“ krivi i da su nefer i da to nije pravedno i da ja to ne zaslužujem. Da, da. Velika nepravda! Zovite me Kalimero (za one mlađe: to je bio crtani film u kojem je glavni lik, malo crno pile stalno vikalo – „Pa, to je nepravda“). E, to sam bila ja.

Mnogo, mnogo godina kasnije, eto mene ovde! Sada znam da nije važno šta se desi -meni, ili oko mene. Uopšte! Ma, koliko to nelogično zvučalo. Mogu da padaju bombe oko mene, ili da dobijem neku bolest, ili da dobijem otkaz, ili da me neka drugarica povredi, ili da me neko napusti, ili da mi neko blizak kaže nešto ružno... Mogu da ređam situacije do sutra. Uopšte nije važno šta i ko. Jedino što je važno sam ja i moja, pazite sad – REAKCIJA na to.

Ja sam ranije mislila da ja ne mogu da kontrolišem svoje reakcije, jer su bile toliko naučene i uvežbane, da sam mislila da dolaze iz moje podsvesti, ili nekog drugog dela mene nad kojim, jednostavno nemam kontrolu. Međutim, shvatila sam da se prvo pojavi misao, koja izazove emociju, a ona proizvede reakciju. Taj vremenski period između misli i osećanja je ekstremno mali. Toliko mali, da ga skoro i nema. Zato sam ja i mislila da prvo doživim i osetim. A nije tačno. Mnogo mi je vremena trebalo da uspem da uhvatim tu misao, pre nego što ne izazove neku emociju.

I onda, tek onda mogu da se uhvatim u koštac sa tim.

Evo primera: Mama mi kaže nešto što me iznervira i ja joj odmah odbrusim. To se dešava bez kontrole. Kad preuzmem kontrolu, onda se desi sledeće: Mama kaže nešto što me iznervira. Ja je čujem i osetim grč u telu, ali stanem. Ovaj deo je najvažniji – stanem. Ne radim ništa. I onda imam situaciju i svoju reakciju pod kontrolom. Tada mogu da razmislim i da shvatim da je ona starija žena i da ona nema kontrolu nad svojim mislima i rečima. Shvatim da ono što ću joj reći NEĆE promeniti njeno buduće ponašanje, niti reakciju. I ona sama ima neki uzročno-posledični tok između misli i osećanja koji joj služi da je zaštiti.

Još jedna stvar koja mi je bila fascinantno otkriće – Niko, ali baš niko ne govori nešto da bi nas povredili, nego samo, i isključivo samo, da bi sebe zaštitili ili da bi razrešili neki mali „kolaps“ koji se desi u njihovoj glavi. Mi smo samo kolateralna šteta.

Kad sam to shvatila, prosto se moj motor za svađanje i prepiranje (a mogu da vam kažem da je odlično radio, naročito kad je moja mama u pitanju) usporio i izgubio na snazi. A time sam i tako dobila na sopstvenom miru.

Da budemo iskreni. Ne uspe mi svaki put. Ne. I te kako mi se desi i da kažem nešto što ne bi trebalo. Međutim, mnogo manje i sve ređe.

Ono što je najvažnije je da sam pronašla tu blagorodnu formulu koja mi donosi mir i čini me slobodnijom od bilo čega, ili bilo koga.

Vaša Micarina ☀️