Vrline i mane

Jutros sam naišla na rečenicu: „Tebi treba da prihvatiš sebe, a ne da čekaš da te neko drugi prihvati“. I onda sam se zamislila. Moj racio, svesni deo mog bića bi upro svim silama da objasni bilo kome (zapravo samoj sebi) da ja JESAM prihvatila sebe...

Međutim, to i nije baš tako. A zašto? Pa, kad sam htela sebi da opišem sebe i ko ja jesam, shvatila sam da sam navela nekoliko osobina (koje su mi prihvatljive), a onda kad sam krenula da pominjem osobine koje mi se ne sviđaju, štaviše, nekih se čak i stidim (da li vam je čudno kad vam kažem da takvih ima mnogo više), shvatila sam da sam u glavi napravila veliku pauzu između prvih (dobrih) i onih drugih. A to je tako, jer se ja ne poistovećujem sa tim drugim, jer ne želim. Želim da one budu moje „bivše“ osobine, nešto što sam prevazišla, ili promenila. I tada sam shvatila koliko ja sebe nisam prihvatila. A ja jesam i te moje loše osobine. Da bi uopšte uspela da promenim to nešto što mi ne služi, ili nije dobro za mene, početni korak, zapravo predhodni korak treba da bude – prihvatanje. Shvatih, dakle, da sam pre početka.

Kako da prihvatim ono nešto što mi se ne sviđa i što mi ne služi, pa mi čak i smeta u životu? Kako se to uopšte postiže? Odakle da krenem?

Onda sam počela da pišem spisak svih svojih osobina. Naravno da mi je bilo mnogo teže da se setim onih koje odobravam. Imam mnogo onih kojih bi da se otarasim. I tada sam, opet, shvatila da ja nisam te osobine. One su samo jedan deo mene. Imam ja mnogo više dobrih osobina, međutim godinama sam bila fokusirana na ove lošije, da mi samo one padaju napamet. I trebalo mi je vremena da napravim taj konačan spisak, ali da budem iskrena, mislim da ga još nisam završila.

Pa, mi smo zapravo projekat koji traje ceo život, zar ne?

Istina je da kad naiđem na ovako teške teme, ne bude mi baš lako, jer imam godina koliko imam, pa šta sam do sad čekala sa to shvatim?!?!? Međutim, isto tako znam da imam i te kako razloga da budem ponosna na sebe, jer sam ja to saznala i shvatila. Iako se to desilo (tek) danas, jesam to uradila. Znači mogu da štikliram još jednu stvar. Da nisam išla onim malo tamnijim hodnicima, ne bih došla dovde gde sam sada. I jesam to uradila. Zaista jesam ponosna na sebe. Sa svim tim usponima i padanjima i ponavljanjima grešaka i upiranjem prsta u sebe i okrivljavanjima... Sve sam to ja. Ja sam jedno veoma nesavšeno, savršeno biće.

I znajte da je to tako i sa vama. Gde god da ste u ovom trenutku, vi ste u mnogo boljem položaju nego što ste bili pre deset dana, ili 5 godina. Budite ponosni na sebe. Uživajte neko vreme u ovom saznanju i lovorikama koje ste stvarno zdušno zaslužili. Jer, već sutra, ili prekosutra, čeka nas neki novi hodnik, ili nova stepenica, ili nova lekcija. Da bi imali snage za to, važno je uživati u onom što smo postigli danas. Zato uživajte danas!

Potapšite se po ramenu i kažite sebi – Svaka tebi čast! Sutra ćemo u nove pobede!

Vaša Micarina ☀️