Kako je sve počelo... I deo

Pre nego što sam upoznala Dušana, mog dragog, duže vreme sam izlazila sa svojim drugaricama i njihovim momcima, kao neparan broj. Znate, ono, kad držite sveću. I to mi se dešavalo nekih par godinica počev od moje 25., 26. I malo vam se ta uloga smuči. Naročito onaj deo kad dođu porodična okupljanja, pa kad rođaci počnu da vam hvale svoje poznanike, šurake i mnogo fine „momke“. Pa počnu da provodadžišu. E, pa na jednom takvom okupljanju, ovoga puta je bilo okupljanje prijatelja, moje dve drugarice, koje su sedele s moje leve i desne strane, počele su da pričaju između sebe (ja im uopšte nisam smetala) i da se pitaju da li bi bilo pametno da me upoznaju sa jednim Dušanom. Naravno da sam u sebi tu akciju već ocenila kao propalu stvar, jer sam bila u toj ulozi već toliko puta, da je čak prestalo da bude zabavno. Naprotiv. Bilo je prilično mučno. Znate ono kad se sretnu tako dve osobe, koje kao da su bacili sa Venere i Marsa i koje gotovo ni ne pričaju istim jezikom, da se upoznaju i „što da ne, da postanu par“. Ne znam kako sam uspevala da izdržim sat vremena u tom aranžmanu. Šta da vam pričam. A, onda mi ga bude i žao. Pa i on je na mukama. Sad on treba da me oduševi nečim, da me šarmira… Dođe mi da mu kažem: „Ej, nemoj, bre da se mučiš… ’Ajmo i ti i ja lepo kući“. Ali znam da ako mu to budem rekla, da će za njega to biti samo dokaz da je potpuno propao i kao čovek i kao muškarac. Da će to biti potpuni krah njegove muškosti. E, pa… Eto. I onda se mi lepo izmrcvarimo i kad vidim da je taj JEDAN sat prošao i da neću mnogo da ga ubijem u pojam, ja sviram za kraj. AMA, BRE, NE MOGU VIŠE. Lepo izmislim da „moram tetki HITNO lek da odnesem“. Ne bude mu pravo, naravno, ali je svestan on te nemoguće misije i nekako bezbolnije podnese krah tog našeg „susreta“ i otpozdravimo se. Lepo, k’o ljudi. E, sve ja to imam u glavi dok se moje dve drugarice, preko mene, dogovaraju kako bi bilo lepo da me upoznaju sa njihovim drugom Dušanom. Čini mi se da Tanja i nije bila baš oduševljena sa Marijinim predlogom, ali je pristala da nam baš ona organizuje upoznavanje. Meni se činilo, po načinu na koji je Tanja bila zainteresovana za taj „anganžman“ da od toga neće biti ništa. I prođoše dani. Ali, ne lezi vraže. Čini mi se da je prošlo oko nedelju dana. Pozove mene Tanja. U to vreme, prošlog veka, nismo imali mobilne telefone (mož’te da zamislite… Kako li su ljudi funkcionisali, a?!), te je Tanja prvo trebalo da ubode momenat kad sam kod kuće, jer nije imala moj telefon s posla. Nikada nisam volela da ga dajem, niti sam volela da me iko od mojih prijatelja ili rođaka, pa ni roditelja zove na posao. Vaspitana sam u tom smislu: kad si na poslu, onda radiš. I to je to. Nema zafrkavanja. Kad si kod kuće, onda može sve. I druženje i pričanje i zezanje.