Kako je sve počelo... III deo

Sve u svemu, videli smo se još par puta kod Tanje i u drugim aranžmanima i ja sam se i te kako trudila da izbegnem njegovo društvo, a ako nisam to mogla, trudila sam se da mu dam do znanja da ja ne želim ništa sa njim. A zašto je to tako bilo, pa, čoveče, bilo mi je muka od muškog roda. Ali, stvarno. E, tu je mislim došlo do kurcšlusa, jer sam ga tim svojim stavom i svojim ponašanjem zapravo još više zainteresovala i privukla.

Sećam se jednog našeg telefonskog razgovora u kojem mu bukvalno govorim da me ne zove više, jer ne želim više da razgovaram sa njim, niti da ima bilo šta drugo sa njim. E, pa iako sam ja bila toliko tvrdoglava, on je uspevao i da razgovara sa mnom i da me natera da izađem sa njim i sa našim zajedničkim drugaricama.

Ono što se dešavalo na tim izlascima je posebna priča. Ja sam, s jedne strane, očekivala da ću biti centar njegove pažnje, s obzirom da je pokazao veliku želju da me vidi. Međutim, dešavalo se potpuno suprotno. Ja sam bila ostavljana potpuno u zapećku i delovalo je kao da me ne primećuje. Što je samo dovodilo do toga da sad on mene zaintrigira i mnogo iznervira.

I tako je došlo, uz mnogo potezanja i nagovaranja sa njegove strane do našeg prvog samostalnog izlaska. Kad sam konačno pristala da izađem sa njim, on me je pitao gde da dođe po mene, tj. gde stanujem? Ja sam bila zbunjena: „Kako to misliš da dođeš po mene. Što?“ To je bilo prvi put da je neki muškarac želeo da dođe po mene. Sećam se da mi je Dušan tada rekao: „Bože, pa sa kakvim muškarcima si ti izlazila?!“ Šta reći. Osim što sam imala kola i što sam mogla svuda da idem sama, živela sam na periferiji i niko od mojih bivših „kavaljera“ nije baš pokazivao želju da me vrati kući, a kamo li da dođe po mene.

Ja sam sebi obećala, pred sam taj izlazak, da mi izlazimo kao drugari i da će na tome i ostati. Otišli smo u jedan kafić koji se nalazio u jednoj kući. Zvao se „Karmin“. U njemu se služila torta i mogao je da se igra bilijar. Ja mnogo volim da igram bilijar i Mislim (namerno je M veliko) da dobro igram. I naravno, poželela sam da igramo. Na moje opšte oduševljenje i zaprepašćenje (to iskreno nisam očekivala), ja sam ga pobedila. Naravno, moja sujeta je dobila krila. Bila sam presrećna.

E, da, ja sam na tom sastanku vrlo temeljno i bukvalno primenjivala svoju taktiku. A ona je bila vrlo prosta: ne govori ništa o sebi. Želela sam da ostanem tajnovita i da čujem što više o njemu. Praktično, da ga ja ispitujem. Jer mi se ranije dešavalo da se ja već na prvom viđenju istrtljam o sebi nadugačko i naširoko, pa posle nemamo ni o čemu da pričamo. I ja sam, na osnovu, tog svog jadnog iskustva sa muškarcima, zaključila da je najbolje ostati „neotkriven“. Eto.

I uspela sam. Manevrisala sam ja kroz to veče kako sam znala i umela, ali kad sam pobedila u bilijaru i sa novostečenim krilima, meni nije bilo kraja. Udri… Srećom, uskoro smo krenuli kući. Zamalo da ne ispričam i kako sam bila začeta.

Dragi moji, dragi moji… Mnogo godina kasnije, moj tadašnji dečko, a sadašnji muž je meni priznao da je on mene pustio da ga pobedim. STRAŠNO. Kakav šok i sramotu sam osetila. Zamalo da se razvedemo. Ali, onda mi je i objasnio zašto: „Bila si toliko napeta i uštogljena, da mi je bilo jasno da moram nešto da preduzmem. Osim toga, po onome što sam video, shvatio sam da ne smem da pobedim, jer te više nikada neću videti“. Užas, ali istina. Priznajem.

Sve u svemu, mi smo u decembru te godine (neću da vam kažem) počeli da se zabavljamo, da bi već u maju sledeće odlučili da živimo zajedno. U oktobru smo se venčali. Tačnije, 25. Eto, zato su mi uspomene navrle, jer ovog 25. oktobra smo proslavili 22 godine braka. Eto, rekoh. Živeli!