Mislim...

Nisam uvek raspoložena za priču. Ne krene uvek tako spontano. Ponekad gledam u slova ispred sebe, ali ne krenu reči. Tišina prevlada u meni. Kao da nemam šta da kažem. A nije to istina. Jednostavno, nemam priču u glavi, nemam temu o kojoj bih mogla nesputano i lako da pišem. Tako prođe i nekoliko dana. Poneki put ostavim tako, a poneki put ipak sednem i krenem da pišem, nadajući se da će iz mojih prstiju krenuti neka nit. I neki put se to desi, a neki put ne. I onda kažem sebi: sve je to OK. Nismo mi mašine. Nismo na dugme, pa kad je potrebno, samo da pritisnemo tu odgovarajuću tipku i da priča poteče.

Razmišljam mnogo ovih dana na mnogo tema. Ali mi se misli nisu grupisale u nešto što bih mogla da smestim u neki kontekst, neku priču. Razmišljam najviše o sebi, jer sam u ovom interesantnom periodu tranzicije.

Misli mi se roje tokom dana, ponekad i da ih nisam svesna. E, pa ja želim da budem svesna šta je to što me zaokuplja. Kako to neki vole da kažu – da osvestim svoje misli. Zapravo, želim da ja kontrolišem svoj tok misli. Da taj tok misli bude vođen mojim svesnim delom mene. A ne da misli budu tek tako otkačene grane koje padaju svuda po meni, pa me neka i pogodi u glavu, a da ja nisam ni svesna toga. Čak me i povredi. E, jasno je meni da to baš i nije svaki put moguće. Ipak, zaista se trudim i radim na tome. Intenzivno. Čak sam počela i da maštam na svakodnevnom nivou. Znate koliko meni to prija! Nekako prizovete taj osećaj sreće zbog nečega što se još nije desilo. Zvuči veoma blesavo. Ali radi. Hoću da kažem, nema veze da li će se to desiti, ili ne, ako me sama pomisao na to učini srećnijom bar na neko vreme. Tako da… dragi moji, maštam sve u šesnaest. Sad sam se setila one izreke:

fake it till you make it

Nekako mi baš ima smisla.

S druge strane, ne znam da li vam se ikad dešavalo, kad baš pričam o tom nesvesnom razmišljanju da kažete nešto a da bude kao da je ispalo iz vas. Jednostavno ste izrekli nešto, a da niste bili ni svesni da ćete to reći. Niste izkontrolisali svoje misli koje su vam pobegle. Znate kad ono kažu: Što na umu, to na drumu. Meni se to jako često dešavalo. Neverovatno često. I naravno, ne morate ni da pitate. Često sam zbog toga upadala u neprijatne situacije. Upps. Da, da. Dešavalo se da se zbog neke prebrzo izrečene misli osetim veoma neprijatno. Dešavalo se, Boga mi i da povredim nekoga tim svojim izrečenim. Sada znam da je to uvek bilo izrečeno iz nekog dela mene koji je želeo da se to sve desi, želeo da izazove to što je izazvalo. Mnogo mi je vremena, iskustva, rada na sebi, priče sa psihologom bilo potrebno da dođem do toga. Sećam se koliko sam bila zapanjena kad sam prvi put to shvatila. Koliko zapravo ima tih slojeva u meni i koliko toga treba da spoznam o sebi? Veoma, veoma mnogo. Ali, jednom kad se krene tim putem, bar se ja tako osećam,

možemo da prihvatimo sebe takvi kakvi smo, bez optuživanja i bez izmicanja.