Moje ja

Život nam nudi toliko mogućnosti, toliko opcija na svakom koraku. Na nama je da napravimo pravi izbor. A šta predstavlja pravi izbor? Pravi izbor je onaj koji birate svojim srcem, ili stomakom, ili instinktom, ili kako god „to“ zvali. A ako ste zaista iskreni prema sebi, znaćete odmah da li je to pravi izbor za vas ili ne. Ono što se mnogima desilo, kao i meni, je što smo tokom svog života, slušajući roditelje, slušajući raznorazne „tako treba“, izgubili kontakt sa svojim ja. Ne znam vi, ali ja se prilično trudim u poslednje vreme da pronađem to svoje ja i da raščivijam ono što ja želim od onog „trebalo bi“. I mislim da je to sasvim u redu. Zaista. Bolje ikad, nego nikad. Mnogo toga sam radila i još uvek, mada sad mnogo ređe, zbog toga što sam mislila da to tako treba. Zapravo, radila sam ono što drugi misle da treba. I kad kažem neko drugi, ne mislim ni na koga konkretno. To su generalno mišljenja drugih ljudi do kojih nam je uvek stalo. A ne bi trebalo. Recimo ova situacija: vikend je i lepo je vreme i prvo što mi padne na pamet je: lepo je vreme, trebalo bi da izađem negde napolje. Zašto? Zato što je to opšta i vrlo poznata stvar i mišljenje većine: Kad je lepo vreme, treba ga provesti napolju, u prirodi. Ali, u tom razlučivanju zaboravljamo na jedan veoma važan faktor: šta je to što bi ste vi, intimno radili u tom trenutku? Pa, šta ako vam se nigde ne ide? Šta ako bi ste radije ostali kod kuće i gledali TV. Vau?! Pa, to je neprihvatljivo. Lepo vreme, a vi sedite kod kuće. Kakvo „izgubljeno“ vreme. Pa, da. Jer meni se sada sedi kod kuće i gleda mi se TV. To sam ja i to je moje vreme i ja želim da odlučujem o svom vremenu.

Moram da vam priznam da sam duuuuugo bila u zabludi misleći da ja ne marim za to šta drugi govore. O, da. I te kako mi je važno šta drugi misle o meni i o mojoj porodici i o onome što ja radim. Negde u dubini, razumem da je ta potreba veoma normalna i ljudska, jer smo mi društvena bića i ne želimo da nas ljudi, naročito bliski odbace, ili da nas ne prihvataju, ili, ne daj Bože, da nas ne vole. Pa, kako onda postići taj balans: raditi po svome, a ne biti odbačen? Iskreno da kažem, trenutno me ne zanima da li ću biti odbačena ili ne, jer mi je sada mnogo važnije da povratim vezu sa svojim unutrašnjim ja. I tu se ne radi o tome da ja želim da radim bilo šta u inat. Ne. Jednostavno, ono što želim je da sebe stavim na prvo mesto. I to nije sebično. O, ne. To je, bar u mom slučaju, veoma daleko od sebičnog. Samo želim da upoznam sebe. Sigurna sam da će nam biti vrlo zabavno. Nama dvema. Imamo toliko izgubljenog da postignemo. A čini mi se da će mi se ta moja ja veoma dopasti. Šta vi mislite?