Nešto dobro u ovome...

Počinje i poslednji mesec ove neverovatne 2020. Neverovatno. Samo kad pomislim šta bih rekla da mi je neko ispričao šta ćemo raditi i kako živeti skoro cele ove 2020. Smejala bih mu se u lice. Eto. Sigurna sam u to. Sto posto. Mislim da niko nije mogao ni u najčudnijem snu da zamisli život koji sada živimo. Ja pokušavam da izvučem neku pouku iz ovoga. Kao i iz svega što mi se dešava. Uvek se zapitam: zašto je ovo dobro za mene? Što se mog života tiče, korona je došla kao poručena. Znam da će vam zvučati pomalo pesimistički, ali ja ne mislim tako.

Znate kad vam se dese neke situacije, pa prođe neko vreme i shvatite zašto je to moralo da se desi, e ja se sad tako osećam. 2019. sam ostala bez posla. Bio je to priličan šok za mene. Iako sam zapravo želela odavno da promenim posao, nisam imala hrabrosti za to, pa mi je univerzum „sredio“ preko veze jedan lep, fantastičan i unikatan OTKAZ. I istina je da sam tada sebi rekla: dobro, to se desilo, a sada želim da dam sebi oduška. Želim da uživam „ne radeći ništa“. Mislila sam da će u tom „odmaranju“ da mi dođe inspiracija i da će mi se posložiti kockice i da ću shvatiti, pa i započeti neku novu poslovnu avanturu. Bilo u sopstvenom aranžmanu, bilo u nečijem tuđem. Ali to se nije desilo. Sada znam i zašto: nisam bila spremna. I još uvek nisam spremna. Iako mi je teško da to priznam. Veoma teško. Odavno nisam osoba koja voli i želi da je drugi izdržava. Ali, eto, desilo se. Možda baš zbog toga. Iako imam fantastičnu i fenomenalnu podršku svog dragog, ja osećam veliku grižu savesti što sam „izdržavano lice“. S druge strane, svesna sam da, ukoliko počnem da radim, bilo šta, samo da bih „privređivala“ neću sebe usrećiti, već ću donositi nezadovoljstvo svojim najdražim. A da li ja to njima želim? Nikako.

Zato sam ovde, za svojim stolom i pišem. Radim. Svesno menjam sebe i tražim u sebi sve ono što je potrebno da promenim, ne bi li osvanula sutra još bolja ja. Samo promenom na sebi mogu da ostvarim i omogućim sebi tu novu „poslovnu priliku“.

Kad budem zadovoljna sobom, baš ovakvom kakva jesam – bez posla, takoreći ogoljena, otvoriće mi se vrata za novu priliku.

I na tom putu sam…

Nekada trčim, budem brza kao antilopa, a nekada… pa i ne baš.

Ali ne dam se. Ovo je moj put. Svesna sam da ga moram sama preći.

Eto, to je meni donela Korona. Put samoispitivanja i učenja. A vama? Šta je vama donela?