Njeno veličanstvo Subota

Volim subotu. Subota je dan kad se već opustim i nekako se razmazim.

U petak posle podne, kad se vratim s posla još uvek sam pod utiskom radne nedelje i umor me je potpuno sustigao i jedino što želim je da što pre stignem kući, skinem svoju „poslovnu“ garderobu, (a nekad ni to ne uradim) izujem se, uvalim se na kauč, dignem noge, sipam sebi neko omiljeno piće i da ćutim. Nema telefona, nema potrebe da pričam, nema potrebe da slušam, nema potrebe da sam napeta… Samo sedim i gledam u jednu tačku. Još uvek mi prolaze scene i neki razgovori, neke šale mojih koleginica (toga se jedino rado sećam) neki likovi ljudi koje sam videla. Iako mi mozak tek polako shvata da nisam više na poslu… Ja sam tamo. Treba mi vremena da uđem prvo u onaj međuprostor – između posla i kuće. Zato mi prija da ćutim i da gledam u jednu tačku. To me opušta. Praznim memoriju. Mentalno dolazim vrlo sporo kući, a ostavljam posao tamo negde. Koliko puta vam se desilo da donesete posao kući? Ne mislim da radite kod kuće, nego da ga mentalno donesete kući i da razmišljate o tome šta će vas sačekati u ponedeljak. Niste još ni zagazili u vikend, a već razmišljate o ponedeljku. To mi se dešavalo naravno onih teških, napornih nedelja, kada mi prosto bude neverovatno da poverujem da je došao i taj petak. Takve nedelje imaju i svojih dobrih strana. Baš zbog tih uzburkanih dana i napornog posla, tih sedam dana, hvala Bogu, brzo prođe…

Elem, da se vratim na taj petak. Znači, sedim i gledam u prazno i pijem svoje omiljeno piće i opuštam se polako… Nakon nekog vremena mogu sebi da priuštim da ustanem, ali samo da bih se presvukla (ako već nisam) u komotniju odeću (naravno trenerka). I tako prođe petak, negde između jave i sna.

Ali zato… SUBOTA. Uff. To je pravi dan. Kao da se vidim sada. Subota jutro je kao početak mini odmora. Predivan osećaj. Nema alarma, nema naglog ustajanja, nema panike...Čak mogu sebi da priuštim i jutarnje razvlačenje po krevetu… Potpuno se opustim, jer je TEK početak vikenda. Predamnom je CEO vikend. I sve opcije su otvorene. Sve mi se može i sve mi se hoće.

Posle opuštenog doručka i kafice naravno pravim i te kako ambiciozne planove (nešto što realno ne može da se desi ni za nedelju dana!): ići ću tamo i zvaću nju i njega i otići ću u prodavnicu i na pijacu, a što ne i u tržni centar da kupim ovo, a da treba mi i ono, a možda bih mogla da svratim i na Adu, biće lepo vreme, ili da odem u centar, na kafu sa drugaricama, ili da odemo u bioskop, a baš bi bilo lepo da svi porodično odemo negde na ručak, nismo odavno, a i moje bi trebalo da pozovem, ili da odemo svi zajedno kod njih… O, ta divna subota. Šta sve istrpi. Neviđen optimizam i fantastično nerealne planove. A sve sa ogromnim osmehom i verom u nemoguće.

E, to je, dragi moji, SUBOTA.