Opet ona

So, how are you guys? Čudno je sve ovo. Jeste, baš. Nije da nismo očekivali kraj. Ali… eto nas tu, opet, ili možda mismo ni otišli … daleko. Nije prijatno. Zaista. Mnogi od naših poznanika, ili roađaka su se razboleli i znamo o čemu pričamo. Pandemija. To je to. Nema dileme.

Sad, pitanje je kako se nositi sa svim ovim. Da je prijatno, nije. Daleko od toga. Onomad u martu smo još i imali i hladne dane, pa čak i sneg koji nam je olakšavao ostajanje kod kuće. A sad nije tako. Leto je. Ljudi su željni Sunca, plaže, mora, sunčanja, sladoleda, šetnje, opuštanja… I lepo je počelo… Obećavajuće. Stvarno. Mnogi su čak bili spremni i da krenu na put u Grčku. A onda opet ona – Korona-Kovid 19. Šta god. Nije prijatno.

I opet ostajanje kod kuće, izbegavanje okupljanja, policijski čas. Nije prijatno.

I šta nam preostaje. Da kukamo, da se žalimo nad sudbinom, da sedimo ispred televizora/telefona čitajući svako novo obaveštenje, da budno pratimo statistiku… Cccc. To nije moj izbor. Njet. Odbijam.

Ja ću da čitam knjige, ja ću da spremam omiljenu klopu za moje drage, ja ću i da počnem da štrikam, ja ću možda početi i da šijem, ili ću se opredeliti za neki kurs on-line. ALI – Velikim slovima – ODBIJAM da utonem u taj talas pesimizma, prepuštanja, tog talasa samosažaljivanja, talasa straha. NE ŽELIM da poklonim ni jednu sekundu svog života toj nepoznatoj i neprijatnoj bolesti.

Biram život i biram da uživam u svemu onome što me okružuje i što me čini srećnom i ŽIVOM. Želim da živim svaki momenat svog života (čak i u ograničavajućim okolnostima) tako kao da ležim na nekoj prelepoj peščanoj plaži na Sejšelima, a ne u svojoj spavaćoj sobi sa slušalicama na ušima i ispred lap topa.

Biram život. Tvrdoglavo i neopozivo!!!!!