Predrasude

Čitam knjigu o Kraljici Nur. Bila je kraljica Jordana, jer se udala za kralja Jordana, kralja Huseina. Rođena kao Lisa Halabi u američko arapskoj porodici, diplomirala je arhitekturu i prostorno planiranje. Sudbina je htela da sretne kralja Huseina prilikom posete svom ocu koji je poslovno bio u Jordanu. I, da skratim priču, ona se udala za njega, preobratila se u muslimanku, postala maćeha 4 dece, rodila još 4 dece i potpuno prihvatila novi način života zarad svoje ljubavi. I postala je Nur al Husein.

Ono što mi je najviše skrenulo pažnju je koliko je ona morala da se suočava sa jednim novim izazovom, koji kao Amerikanka nije okusila, a to su predrasude. Kada je putovala sa svojim mužem na zapad i sretala se sa mnogim političarima, uglavnom ih je pratilo verovanje da potiču iz još jedne veoma siromašne zemlje u kojoj vlada terorizam. Kao, u ostalom i u drugim arapskim zemljama. Zašto to mora da bude istina? Da li je to zaista tako?

I vi i ja se srećemo svakodnevno sa predrasudama. Homoseksualnost je bolest, plavuše su glupe, žene su loši vozači, bogati ljudi su kriminalci, itd. Sigurno poznajete nekoga ko misli da je nešto od ovoga tačno, zar ne? A to su stvarno samo predrasude. Ljudi imaju potrebu da se štite tim „uopštenim i generalno prihvaćenim“ mišljenjem, jer je tako lakše. Biće prihvaćeni od većine sa tim svojim stavom. Mnogo je teže i neizvesnije u društvu imati svoje mišljenje i zastupati ga argumentima. A to je jedna od odlika slobode. Sloboda mišljenja. Da možete i želite da mislite svojom glavom, a ne da prihvatate nečije tuđe. Ko god ja je on u pitanju. Da li je to jedan od roditelja, ili najbolji prijatelj, nije važno.

Koliko je meni bilo potrebno da shvatim da ako ja drugačije mislim od meni neke drage osobe, to ne znači da mi moramo da se posvađamo, ili da više nemamo ništa više što nas povezuje. Ili još drastičnije, da ja tu osobu VIŠE NE VOLIM. A, to TOLIKO NIJE ISTINA. I ne mogu da vam opišem koliko me je sreća obuzela kad sam to shvatila. Na primer, ako ja volim da slušam instrumentalnu električnu muziku, a moja najbolja drugarica ne podnosi tu muziku, to ne znači da mi ne možemo da se družimo. Nikako. Sigurno postoji razlog zašto mi je ona najbolja drugarica. Uostalom, ako njoj to mnogo smeta, pa ne treba ja sada da počnem da mrzim muziku koja mi prija, samo zato da bih ostala njena prijateljica. To više nisam ja. I ako mi je dobra drugarica, ona to ne bi tražila od mene. Jednostavno.

Ono što pokušavam da vam kažem je da je to U REDU. Da vam se ne slažu mišljenja. I da je to normalno i prirodno i da nije zabrinjavajuće i da nećete zato ostati sami. Nikako. Sigurno postoji negde još neko ko voli takvu muziku. A mislim da ja mogu da budem prijateljica i sa nekim ko voli drugačiju muziku, jer sigurno ima još nešto što nas spaja. Jel’ da? Da li se slažete sa mnom?