Sankanje...

Dragi moji, dragi moji…

Evo prođe još jedan vikend. I baš su bili lepi dani. Skoro pa kao da nam je došlo proleće. Promena klime je uticala i na našu ovogodišnju zimu. A, meni nekako bude žao što nismo imali sneg. Volim sneg. Moram da priznam da najviše volim kroz prozor svog utopljenog stana da ga gledam. Mada, volim i da se šetam dok pada sneg. Volim da mi škripe čizme dok gazim sneg pod nogama. Uostalom, mene sneg i te kako vraća u detinjstvo i vreme kad sam satima provodila sankajući se sa svojim drugarima iz ulice. I sećam se da sam u isto vreme imala promrzle prste na nogama, a i bila okupana u znoju. Neverovatan doživljaj. I onda stignem kući, i kad skinem tu gomilu snega sa svojih nogu i jakne i kape, tek tada shvatim i osetim umor koji me u tom trenutku potpuno obuzme. I posle kupanja i večere, ne stignem ni da sednem, a ja već osetim kako mi se kapci zatvaraju… I tu je kraj. Ti divni dani. Sećam se da se sankamo pod svetlom bandere i da nam ništa ne smeta. Ne postoji ni mesto ni vreme gde bi smo radije bili u tom trenutku. Taj doživljaj sankanja je za mene, kao i za svu tu decu oko mene bio centar sveta. I to je zaista bio doživljaj koji smo upijali svim čulima i svim srcem i dušom. Zato je tako divno biti dete. Umeš da budeš ovde i sada, bez problema. Ne postoji ni jedan jedini detalj koji bi mogao da ti skrene pažnju sa toga što trenutno radiš i u čemu tako zdušno učestvuješ. Koliko puta se dešavalo da nekoga od nas zove majka, a da niko od nas to ne čuje. Pa, se onda ta iznervirana majka, onako bez jakne pojavi pred nas za pitanjem: „Pa, pobogu dete, da li ti mene čuješ? Zovem te već pola sata. ’Ajde kupi prnje i gubi se kući, da te sad ne do’vatim!“. A mi, ostali, budemo samo začuđeni kako nismo čuli to dovikivanje i u sekundi se saosetimo sa našim drugom koji mora da ide kući i presrećni nastavljamo sa svojom avanturom, srećni što mi još ne moramo da idemo kući. I sreći nikad kraja… A kraj ipak dođe kad se i naše majke pojave sa istim uzvicima nestrpljenja.

E, to divno sankanje…

Pa, onda bude i takmičenja, pa bude i pravljenja „voza“ kad spojimo više sanki i spuštamo se zajedno. Ihhh. Ništa lepše. Sećam se, moje sanke su bile veoma brze i veoma uglačane. Brze su bile, jer je daska na kojoj sam sedela bila od iverice, a ne od čistog, punog drveta, pa su em bile brze, em su bile lakše za vučenje uz brdo. Moje komšije su imale neke velike i teške i glomazne sanke, koje su teško vukli. Pa, me ponekad zamole da se menjamo. E, morali su da mi obećaju svakojake usluge, da bi im uslišila molbu. Nisam se tako lako dala… Nikako.