Vidim ti put...

Ćao! Kako ste? Kako provodite vreme? Kad pada kiša, kao danas, odlično je vreme za kafu sa komšinicom. Ja imam sreće da imamo divne komšije. Divno se slažemo, pa i pomažemo. Kad imate dobre komšije u zgradi, to vam je kao da imate posebnu podršku. Komšije su vam posebna kategorija. Nisu vam rod, ali nisu ni klasični prijatelji. Oni su nešto više. Njih možete da zamolite da vam zalivaju cveće dok ste na odmoru, ili da vam „pozajme“ jaja, brašno, ili možda crni konac, jer ste se spremili da izađete, ali ste shvatili da vam se pocepao rub na haljini, ili da vam otkriju recept njihovih sjajnih kolača. Oni su pravo blago.

Sećam se dok sam bila mala kako sam, po povratku iz škole zaticala svoju mamu kako čavrlja sa komšinicom. Moja mama je imala komšinice, a ne drugarice. A to je za nju bilo to – drugarice sa kojima je delila svakodnevicu. Skoro obavezan deo takvog druženja bi bio gledanje u šolju. Oooo, pa to je bila posebna poslastica. „Da vidim šta to imaš… Mmmm. Vidim ti neki put…“ U zavisnosti od toga koliko je uspešna u pogađanju, ta komšinica bi zadobila posebnu popularnost u komšiluku, a i šire.

Za mene, kao dete, najlepši deo tog druženja je bio 8. mart. Sva deca iz kraja, pa i ja, bi smo se lepo obukli i raznosili za poklon komšinicama karanfile. Naravno, kod onih komšinica koje sam volela, rado bih ostajala koji minut više da se poslužim kolačima i domaćim sokom. Uživancija.

Komšije su posebna vrsta veze i podrške. Potpuno je bilo normalno da odem do komšinice da sačekam mamu, jer nisam imala ključ od kuće. Naravno, komšinica bi me ponudila i ručkom, a nekad bi me i ispitala šta je sve bilo u školi.

Nije ni čudo što u našoj kući ponestane stolica za sedenje na dan slave naših komšija. Pa, od koga će da pozajme stolice, nego od nas. I tako moja porodica i ja tog dana, na Sveti Aranđeo, uglavnom jedemo u našoj kući stojeći… I naravno, da mi to rado činimo, jer su nam komšije. Biće posle i kolača…