Četiri musketarke

Kada govorimo o prijateljstvu, šta vi mislite, da li je bolje imati mnogo prijatelja, ili malo? Jedan pametan čovek je rekao da mi u svom životu imamo ograničenu količinu energije i da je zaista važno na koga je trošimo. Opet, na drugoj strani sam čula da je druženje sa ljudima jako važno, jer nam poboljšavaju raspoloženje, pa samim tim i zdravlje. A da li mi možemo toliko puno vremena da provodimo sa istim prijateljima? Šta ako dosadimo jedni drugima?! A možda, ako su pravi prijatelji, ne postoji mogućnost da dosadimo jedni drugima, jer smo prijatelji, dakle volimo da provodimo vreme zajedno. Naravno, kao što je to slučaj sa ljudima, sve je moguće i sve je relativno. Prijateljstvo je divno baš zato što je opušteno, što nas ne vežu nikakve porodične veze i zato što smo mi izabrali jedne druge.

Ja imam tri posebne drugarice sa kojima se rado družim, ali se mi, na primer ne viđamo često. Zapravo, mi se ni ne čujemo često. U retkim prilikama pozovemo jedna drugu, jer se uglavnom dopisujemo. Zapravo, uglavnom se dopisivanjem dogovaramo o tome kad ćemo opet da se sastanemo. Mi tada obavezno igramo jamb. I za to sam ja kriva. Ja obožavam društvene igre. I tako, malo po malo, uvele smo praksu da se skupimo kod jedne od nas četiri: najčešće je to kod moje kume Jasne i igramo jamb. Ta igra je u našem slučaju kao muzika u pozadini. I pričamo zaista o svemu: o higijeni u kući, razmenjujemo recepte, pričamo viceve, o tome šta nam se dešava, šta čitamo, šta bi smo volele, razmenjujemo garderobu, itd.

Tri od nas četiri se poznajemo još od srednje škole. Dakle, ima tome… Ja sam Jasni bila kuma na venčanju, a i krstila sam njenog starijeg sina, a Jelena je mene krstila. Interesantno je da smo se samo Jasna i ja družile u srednjoj školi. Jelena je bila u nekom drugom društvu. A Jasa i ja smo čak sedele zajedno u klupi. Imale smo zajednički dnevnik u kojem smo se dopisivale. Naročito je bio aktuelan kad bi se jedna od nas dve razbolela. Jasa je oduvek bila talentovana za viceve i smešne pesme koje su se obavezno rimovale.

Kad smo završile srednju školu, nekako smo Jelena i ja počele više da se družimo i eto nas tri do dana današnjeg. 34 godine. Mašala.

Željana je naša draga drugarica koja je malo kasnije ušla u našu priču, ali se vrlo lepo i brzo uklopila. I uopšte se ne primećuje da nam se kasnije priključila.

Ovakva naša okupljanja su počela negde oko 2008. Svaka ponese nešto od pića, i naravno grickalice. Negde u to vreme smo se dogovorile da slavimo zajedno i naše rođendane. Slavljenica odabere restoran, a ostale tri joj kupe poklon i podele trošak večere. I u tome smo ostale vrlo opuštene, tako da se vrlo lako desi da Jasin rođendan koji je 28. jula proslavimo u septembru. Nema frke. Vrlo opušteno. Ali vrlo zabavno i nama je super! Uvek! Bez obzira koliko vremena prođe od poslednjeg viđenja, mi uvek imamo o čemu da pričamo i meni je to stvarno fenomenalno.

I, eto, to je priča o našem malom, divnom druženju koje traje.