Šta drugi misle...

Koliko sam sposobna da zaista budem iskrena prema sebi? Koliko sam zaista iskrena kad razmišljam o nečemu i kad na primer kažem: ja obožavam da… Koliko zaista ima istine u tome? U ovom mom procesu samoispitivanja i rada na sebi, shvatila sam koliko zaista ne poznajem sebe. I bila sam u šoku kad sam shvatila koliko više vodim računa o tome šta će drugi da kažu, od toga da li meni to prija? Neverovatno. A, pri tom, uopšte ne izgleda tako. Na prvi pogled. Zaista sam frapirana tim saznanjem.

U toj svoj zbrci i konfuziji pomešanih osećanja, čini mi se da sam tokom godina i zaboravila da vodim računa o tome kako se osećam dok radim nešto i da uopšte pomislim da li to meni zaista prija. I još uvek imam nedoumice. Jednostavno, kao da ne mogu da kažem jasno da li ja to volim da radim, ili ne. Moram da vežbam i da se stalno ispitujem i preispitujem i zapitkujem svoj stomak: šta misliš ti o ovome, je li to dobro za mene, ili ne? Teši me činjenica da postoji veliki broj stvari za koje sam zaista načisto. To mi pomaže da znam kakav osećaj imam kad radim nešto što zaista volim.

Na primer, zaista volim da čitam. Čitanje me opušta, donosi mi neki nov doživljaj nekih novih junaka i vremena u kom žive i njihova osećanja. To mi je sve jako zanimljivo.

Ali, iako volim da čitam, dešava se da, ako čitam neku knjigu koja mi nije po volji, da je ne čitam danima i nikako da se nakanim da joj se vratim. Često sebi postavljam pitanje da li vredi ići do kraja, iako mi se, očigledno, ne sviđa ta knjiga, ili da je ostavim. Nekako sam tokom svog života uvek bila mišljenja i pri uverenju da ništa što započneš ne treba ostaviti. I to je zaista tako. Međutim, mislim da to moje uverenje ne treba primeniti i na ovu temu: 1. zato što ima zaista mnoštvo knjiga koje nisam pročitala, dakle mogu da izaberem novu i 2. život je kratak da bi se primoravala da čitam nešto što mi ne prija, a čitam iz zadovoljstva. Šta vi mislite na ovu temu? Slažete li se sa mnom? Meni lično je trebalo mnooogo vremena da sebi dopustim da ostavim knjigu nepročitanu, a da ne shvatim to kao neki nedovršen posao. I na tom uverenju treba još da poradim.

A tu baš, leži jedan mali, skoro nečujni glas koji mi govori: pa kako će to zvučati drugima i da li će drugi promeniti mišljenje o meni, ako ja to uradim?

Ovo je zaista veoma blag primer, ali mislim da znate o čemu govorim. I mislim da sam već pisala nešto na ovu temu, ali jasno vam je da je to nešto o čemu veoma mnogo razmišljam, čim se vraćam na to. A pišem, zato što na ovaj način raščišćavam neke dileme koje imam sama sa sobom. S druge strane, nadam se da će sve ovo što vam pišem i vama biti korisno.

Zaista, pitate li se, koliko je vama važno šta drugi misle o vama?