Život je jedno divno čudo

Hola! Ćao! Šta ima? Kažu da čoveku prođu kroz glavu nekih 60 000 misli u toku jednog dana! Vau! Užasno mnogo, jel’ da? Osim toga, takođe kažu da nam je život onakav kakve su nam misli, tj. ukoliko smo pesimisti, život nam neće baš biti naklonjen, a ukoliko smo optimist, naša čaša će uvek biti pola puna. Da li se mi rađamo tako, predodređeni, kao optimisti i pesimisti, ili je to nešto što možemo da promenimo? Ili nas možda određuju geni naših roditelja i predaka? Ili su to samo izgovori onih koji nisu voljni da se menjaju i nemaju želje ni snage da utiču na svoj život? Mnogo puta sam se pitala da li je naš život uopšte već ispisana priča, na koju ne možemo da utičemo, ili mi možemo da ga krojimo dan za danom. Nekako mi se čini da je istina negde na sredini. Evo ovako: kad ustanem, mogu da izaberem da ostanem kod kuće, ili da krenem negde. Dakle, moj život ima opciju a, ili b. Odatle opet ima mogućnost da izabere između dve ili više opcija. Ukoliko izađem, možda ću sresti nekoga i sa njim krenuti dalje, ili ću pak nastaviti sama i otići na drugu stranu. Nekako mi se čini da nam je univerzum ostavio priliku da izaberemo između nekoliko ponuđenih opcija. Baš kao kad biramo odeću u radnji. Dakle, ipak se ne radi o „Tabula rasa“ opciji. Znate ono: da smo rođeni kao potpuno prazna tabla, na koju ispisujemo sami sadržaj tokom svog života i da nam ništa nije predodređeno. Prazna tabla. E, pa ja baš nisam sigurna u tu teoriju. Jer, kako objašnjavamo sudbinske susrete? Znate, kad upoznate nekog i čini vam se kao da ste ga ceo svoj život čekali. Osećate kao da se poznajete od pre, iako se prvi put vidite. Ti susreti, ti ljudi, mislim da su nam predodređeni, da njih morate da sretnete. Tako isto verujem i da su nam roditelji predodređeni, kao i naši bračni partneri, naša deca, naši prijatelji, pa čak i komšije i prodavci koje srećemo samo povremeno. Svi oni su tu s nekim razlogom i čine neophodan sastojak u mozaiku našeg života. Od njih treba da saznamo neku istinu, neku informaciju, da naučimo neku lekciju, da osetimo odgovarajuću emociju. Da, da, ja verujem u reinkarnaciju, jer koliko puta mi se desilo da osetim povezanost sa nekom osobom, kao da smo kliknuli u određenom momentu. Sve je to fantastično interesantno. Čini se sve poznato, a opet, život je pun iznenađenja i prekretnica. Prosto, niko ne zna šta ga sutra čeka. E, zato treba živeti kao da nam je danas poslednji dan. Ali ne znači to, bar po meni, da treba potrošiti sav novac na kupovinu neke luksuzne jahte i krenuti na put oko sveta. A to sam mislila i ja, dugo vremena. Dok nisam shvatila da umetnost uživanja u današnjem danu predstavlja zapravo ono dečije oduševljavanje sa svim onim što uzimamo zdravo za gotovo. Činjenica je da sam danas ustala živa i zdrava, da su mi svi moji živi i zdravi, da sam spavala u toploj i za mene idealnoj postelji, sa idealnim jastukom za mene. Isto tako, kad sam ustala, imala sam mogućnost da odem u kupatilo i da se umijem toplom vodom. Prosto je neverovatno koliko ljudi na ovoj planeti nema pristup pijućoj vodi, a kamo li, toploj vodi. Koliko ljudi nema kupatilo?! Srećna sam jer imam hranu u frižideru, pa mogu sebi da napravim doručak koji se meni sviđa. Čak mogu da biram između jela. Zaista je toliko stvari oko nas zbog kojih bi trebalo da budemo zahvalni i srećni. I ne govorim ovo samo vama. Ja sam zapravo ta kojoj ovo pišem, jer stalno zaboravljam na sve one pogodnosti i prednosti u kojima mogu da uživam.

Život je zapravo jedno pravo veliko i fantastično čudo, jel’ da?!