Život jedne knjige

Večeras smo moj dragi i ja šetali po jednom tržnom centru. Ne znam vi, ali nas dvoje nekako uvek završimo u nekoj knjižari. Mi smo od onih koji će mnogo lakše dati novac za knjigu, nego za neki komad odeće. Iako nismo planirali nikakvu kupovinu. Jednostavno, samo uđemo i to je to. Meni je već neko vreme postalo jasno da su takvi ulasci „samo da vidimo šta ima“ osuđeni na propast. Srećom, to su ipak knjige. Knjige mogu da čitaju i mnogi drugi, osim nas, za razliku od, na primer garderobe, ili cipela.

Moram da priznam da sam ja prilično protiv kupovine knjiga. Volim da ih čitam (mislim da je to i vrapcima jasno), ali nekako mi je kupovina knjiga nepotreban luksuz. Biću neiskrena ako ne kažem da OBOŽAVAM onaj miris nove knjige i osećaj kad je držim u rukama sa tek nejasnom slutnjom o tome šta me čeka između njenih korica. Ali, s obzirom na svoj praktičarski duh, ja uvek imam na pameti da tu knjigu (nakon uživanja u mirisu i iščitavanja) treba smestiti na policu gde će ostati zakopana. Mnooogo više volim one žive knjige: knjige koje se šetaju od ruku do ruku. Te knjige su mi naročito drage, jer osim one tajne što nosi u sebi, u prilici sam da zamišljam kako je možda izgledala osoba koja ju je čitala pre mene. Zato sam, kao mlađa veoma volela da pozajmljujem knjige iz biblioteke. Bila sam dugo član jedne veoma velike biblioteke. S obzirom da sam studirala na Filološkom fakultetu vrlo sam često obilazila sve poznate i velike biblioteke u Beogradu. Ta, moja, biblioteka je dugo uspevala da zadovolji moje potrebe. Međutim, nekoliko godina nakon završetka fakulteta shvatila sam da je moja potraga za nekim određenim naslovima u toj biblioteci ostajala nezadovoljena. Nažalost. Ta biblioteka je imala deo sa policama, na kojima su se nalazili određeni naslovi, ali je imala i mnogo veće skladište knjiga u podrumu. Do tih knjiga nikako nisam uspevala da dođem, iako su navodno postojale u kartoteci. Ne znam šta se stvarno desilo sa tim knjigama. Sećam se da sam zamišljala tu osobu, koja je radila dole u tom velikom skladištu i do koje su stizali naši pisani zahtevi (sa brojem itd) kao nekoga ko me poznaje i ko me verovatno uopšte ne simpatiše i samim tim nije imao nikakvog motiva da mi izađe u susret i da mi dostavi željenu knjigu. Ta misterija je ostala nerazjašnjena do današnjeg dana. Ubrzo sam shvatila da bez obzira na moju upornost, neću nikada doći do tih knjiga i da treba da dignem ruke od toga.

Elem, tako sam ja prestala da obilazim biblioteke. Nekako su prestale da budu popularne. Trenutno ne poznajem ni jednu osobu koja pozajmljuje knjige iz biblioteke, osim moje ćere koja obilazi školsku biblioteku zbog knjiga za lektiru.

A ja nekako baš mislim da su biblioteke prava stvar. Ta ideja da knjiga ostaje u „prometu“ i da se i dalje čita mi se veoma sviđa. Ne sviđa mi se da kupim neku knjigu, ja je samo pročitam i ona završi na nekoj polici zaboravljena i ostavljena. Nekako mi bude kao da joj je uskraćena mogućnost da doživi sve one divne i uzbudljive avanture prelazeći iz jednih u druge ruke.

Zaista mislim da je jedna knjiga iz biblioteke (pa čak i sa zavrnutim ivicama) imala mnogo bogatiji život od neke od mojih knjiga sa police.